Завичај

ПОД ГРМЕЧОМ, СТАЗАМА БРАНКА ЋОПИЋА, КРОЗ БАШТЕ СЉЕЗОВЕ БОЈЕ
Свет бескрајан и тесан
Није он, знамо, био несаломив. Али и данас се здраво ори његов смех пред тежином света. У родном крају великог писца мало шта је као у време кад је он долазио. Старији га још памте, препричавају његове анегдоте и досетке, препознају његове „згубидане” и „рођене бене”, људе који „грле цијели свијет”. Његов дјед Раде и његова „мала из Босанске Крупе” су заправо сви они. Да ли ће, поред нас живих, родну кућу Бранка Ћопића заиста обнављати влада Азербејџана?

Пише: Илијана Божић

Неизмерно је волио свој завичај и своје људе. Понесен пјесничком природом, био је заљубљен у живот, свијет, прољећа, у своје комшије. Много се тога промијенило откад тамо Ћопић не долази. Данас Крупа на Уни и Босанска Крупа нису једно. Дејтонским споразумом Ћопићева Крупа се помакла под Грмеч и малим дијелом остала на Уни. Нема тамо више Ћопићевих бркајлија, „потукача по друмовима”, прелџија, ни сеоских лола. Пролазећи кроз Хашане погледом тражимо брдо на којем је Бранко Ћопић са дједом чувао овце, рјечицу Јапру и стари млин. Тамо можемо срести понеког дједа Раду, Самарџију Петрака или рођака Саву.
Село Хашани, расуто по грмечким побрђима, дичи се природом какву мало гдје можемо видјети. Ту се некада радило и живјело у мобама, дружило се, пјевало, причале се шале крај ракијског котла. Сва мука тога народа заборављана је у фолклорним играма, вечерима које су одисале живошћу, прелима и такмичењима. Те изломљене линије села, та побрђа, увале и погледи отварају човјечју душу. Са таквог извора Ћопић је узимао живот и претакао га у своја дјела.
– Требало га је видјети – започиње причу Светозар Личина, предсједник Фондације „Бранко Ћопић”. – Био је једна људескара, крупна, прави Личанин. Увијек напућених усана, увијек спреман на шалу, све кроз смијех који је био збиља. Ћопић није засмијавао, он је свијет доживљавао кроз копрену смијеха.
Љета је проводио у родном селу разговарајући са комшијама и рођацима. Светозар Личина казује како је највише волио да чита класике, а дане је проводио са братом Ратком Новаковићем.
– Њих двојица су заједно долазили у Хашане и боравили у Ратковој кући. Много је волио Петра Стојисављевића, којег је сматрао најбољим пријатељем. Кад је доживио политички земљотрес и био прогањан, Петар га је спасио од Голог отока. Није он пуно пријатељевао са интелектуалцима. Није гледао људе по томе ко су и шта су у друштву или политици. Цијенио је карактерну, душевну и моралну људску снагу. На то је стављао акценат и код својих књижевних јунака – прича Личина.
Професор Душко Певуља додаје:
– Када је саслушаван од својих пријатеља писаца, идеолошких правовјерника и чланова Савеза комуниста града Београда, Ћопић је на њихове нападе и умјетничка оспоравања његових сатиричних прича, жртвујући много, али остајући као писац слободан, самувјерено одговорио: „Опет бих све исто написао.” За мене је то лозинка за његов рад и људски карактер, који, нажалост, није био несаломив.

СА ХАШАНСКИХ ИЗВОРА

Давне 1921. године Бранко Ћопић је први пут сјео у школску клупу, вјероватно не слутећи колику улогу ће она имати у његовом животу. Посебну важност за Ћопића имала је учитељица која је препознала његов литерарни дар, те му поклонила књигу Мигел Сервантес.
– Данас у Хашанима школа коју је похађао Бранко Ћопић има само осам ученика. Први пут је срушена 1943. године, други пут тешко оштећена 1995. године. Обновљена је 2010. године, али још много тога треба урадити – вели Драгана Тодић, предсједница Завичајног друштва „Бранко Ћопић”.
Са једанаест година, уплашен и несигурног корака, сузног погледа, кренуо је у Бихаћ да тамо тражи своје мјесто под сунцем. Опраштао се од Михаилића брда, на коме је гробље са хумкама оца Вида и дједа Радета. Опраштао се од мајке Соје и брата Рајка. Од тада ће га пратити туга и усамљеност, а чаробни свијет „лептирова и медвједа” преточиће у јединствене странице наше књижевности.
У Хашанима се радо сјећају Ћопића и увијек су спремни да започну причу о њему. Старији људи га много боље памте. Кажу да је сједао са сељанима на малу клупу или праг куће. Свједоче о његовој везаности за мајку и дједа.
– Једна од најдирљивијих ствари у цијелом његовом опусу је однос према дједу Ради. Трпељив, саосјећајан, испуњен благошћу и разумијевањем за све и свакога, Раде Ћопић на особен начин испољава заштитнички однос према унуку Бранку. У ноћно недоба, када унук у стању испреплетености сна и стварности крене у сусрет својим фантазијама, дјед га пита: „Баја, куда ћеш?” Тим кратким питањем је можда и најдирљивије исказана старчева непрекидна брижност – прича професор Певуља.
Ћопић је био омиљен у друштву.
– У селу постоји изрека: „Тамо гдје је Бранко, ту је и граја – објашњава Драгана Тодић. Додаје да је село опустјело, те да није ни близу периода кад је у њему живио и стварао Бранко Ћопић.
Личина прича како су једном Ћопића питали јесу ли његови сељани срећни што је рођен тамо, а казао: „И јесу и нијесу. Они ће ти знати да сам ја рођен тамо тек кад им буду тражили прилоге за мој споменик.” Знао је да се нашали на свој рачун, имао је огромну енергију, али ју је живот много трошио. Када је долазио у завичај, обавезно је посјећивао школе. Основао је библиотеку у Хашанима која је у посљедњем рату настрадала. Није имао мира док не оде у школу, међу дјецу, и поразговара са наставницима и ђацима. Ћопићеве куће тамо нема. Мјештани би вољели да се одуже своме Бранку, али их недостатак средстава спутава.
– Кад чујем вијест да ће његову родну кућу да обнови Влада Азербејџана, што се иначе није десило и неће, ја не могу да повјерујем да смо постали толико бесловесни, толико потонули у самопонижавање. Такве какви се показујемо према својим најбољим умјетницима, а Ћопићев случај је у том смислу парадигматичан, не може нико да нас цијени и уважава – истиче професор Певуља.

СЈЕЋАЊА

Кад почне да га прогони нека мисао, узимао је свеску. Светозар Личина посматрао је Бранка када је ту свеску стављао на кољено и графитном оловчицом писао. Питао га је да ли је могуће да је том малом оловком написао све те велике приче и романе. А Ћопић је одговарао: „Све сам, земљаче, овом оловком написао, имам и гумицу.” Своју мисао биљежио је одмах и никад није поправљао. Личина је од њега добијао и савјете: „Земљаче, запамти: прва мисао која ти падне на памет је најбоља, најоригиналнија и најадекватнија.” Драго Вукомановић, мјештанин Хашана и дугогодишњи домар у Ћопићевој школи, сјећа се Бранкове посљедње посјете селу, у октобру 1983, када је дошао на стричеву славу, Михољдан.
– У црвеној кошуљи, сатима би сједио испред школе или задруге, разговарајући са мјештанима. Смицалице и догодовштине сељана радо је претакао у дјела, па није било паметно пред њим ни свашта причати ако ниси желио ући у књиге. Волио је попити, а богами и добро појести – препричава Драгана Тодић. Личина казује како му је Ћопић једном приликом причао: „Ови моји сељаци дигли хампу на мене, јер сам турио у новине оно што они не желе.”
„Јој наједох се без границе, у Хашанима код стрине Данице”, сјећају се овдје Ћопићевих ријечи.

ПЈЕСНИК СРЦА

У нестварни амбијент Грмеча, обасјаног михољским сунцем, писац уводи људске громаде. То су причалице, маштари, „згубидани” и „рођене бене”, људи који грле цијели свијет и не мрзе никога. Треба само видјети Бандића и његову муку, Јовандеку са пчелама које су му побјегле из кошнице или Николетину Бурсаћа пред Бихаћем.
– Николетина је био заиста такав у животу, али није био један. Мање-више свак је Николетина у том Бранковом свијету. А уз Николетину ће се онда наћи неко ко му је сушта супротност. Рецимо Јовица Јеж. Постоје такви у животу, ти који носе сав терет свијета, али живе и они који им припомажу – каже Личина.
Погледајмо дједа Раду и Петра Самарџију. По најстаријем Ћопићу, честита сеоска кућа треба да пружи уточиште сваком путнику намјернику, да се одужи старом и слијепом коњу и да не скрнави млин поточар. Он зна вриједност правог пријатељства и прихвата људе онакве какви јесу, откривајући на тај начин да грмечки сељак познаје етику. Петрак Самарџија је оличење пустог и непредвидивог живота, а дјед Раде симбол сигурности. Контраст између патријархалних и скиталачких вриједности се не може помирити. У таквој атмосфери дјечак узима грабље и креће у поход на мјесец. Свијет Ћопићевих јунака, поред све ведрине и бајковитости, остаје тијесан. Стрица Ниџу су на походима по „Норд Америци”, али и по ратом захваћеном Балкану једино воде спрјечавале да настави даље. У завичају га пак комичном досјетком спрјечавају да пјева пјесму коју он жели. Тај свијет посебно постаје тијесан дјечаку, вјечито устрепталом, изгубљеном између сна и јаве, када га почну ограничавати правила и забране. Отуда, иза ћопићевске ведрине, топлине и хумора, провејава трагика ограничености људског бића.
– „Башта сљезове боје” један је од посљедњих импулса Ћопићеве непоновљиве умјетничке креативности, једновремено бивајући и стожерно дјело за разумијевање његове поетике и приповиједачке естетике. Посебно треба издвојити њен пролог, писмо Зији Диздаревићу, Ћопићевом пријатељу који је убијен у Јасеновцу. Тим писмом писац нам свједочи о свом тренутном стању и расположењу. Њиме жели да се улогори у свијет над којим лебди заштитничка аура дједа Раде – објашњава професор Певуља.
У сјенци Бранкових романа и приповједака, неоправдано је остала поезија.
– Не треба заборавити да је он изванредан пјесник, и да је његова чувена пјесма „Мала моја из Босанске Крупе” само један од примјера те пјесничке снаге и језичке умјешности – наставља проф. Певуља.
Никада није хтио да открије ко је она због које заборави име и очинство, ко је та мала што га занесе.
– Није он имао конкретну дјевојку. Он је њу уобличио на основу свих оних које је сретао на улицама Босанске Крупе – додаје Личина. – Каква је то била необична људска и пјесничка природа! Прошла је читава галерија људи испред мене, али такву личност нисам више никада могао срести. Он је био човјек за све.

***

А нијесам генерал
– Питали га: „Бранко, ај нам реци јеси ли заиста био плашљив у рату?” „Ма како нећу бити плашљив!?” каже он. „Али”, веле, „чим авион налети ти се склањаш под грм.” „Тачно је, али други су бјежали више него ја, а данас су они генерали, а ја нијесам. Ја сам пјесник!” – са осмијехом на лицу и тугом у очима препричава Светозар Личина.

***

Три завичаја
– Ћопић је говорио да има три завичаја, па су се његови Хашанци љутили. Говорио је: „Знате, ја сам по правилу Личанин.” Онда су Хашанци љутито питали како то, а Ћопић је говорио: „Ма ја сам рођен овдје, али моја мајка, моја Соја, из Лике је, дјед Раде је из Лике, моји су сви из Лике.” Ћопић је своју Лику скривао од својих комшија и пријатеља из Хашана, али је у ужем друштву увијек говорио како је Личанин и поносио се тиме. Други завичај му је био Грмеч, Босна, а волио је да каже како има и трећи, Банат, јер је стриц Ниџа послије Првог свјетског рата био тамо колонизован – казује Светозар Личина.